Avion nas je dovezao na Gate 75. Odatle se mora hodati barem 300 metara do vlaka koji vozi u pristanišnu zgradu. To mi je treći put da sam u Washingtonu u zadnja 4 mjeseca. Sve mi je već poznato ali mi je već na vrh glave. Ja spadam u kategoriju Senior Management jer sam Globalni Direktor za širenje biznisa (Business Development). Moj posao je da razgovaram i tražim veze s firmama iz avijacije, auto industrije i brodarstva. Moja mama je jako voljela kontaktirati s raznoraznim ljudima. Moj tata ju je zbog toga stalno zafrkavao. Izgleda da sam to naslijedio od moje mame. Nije mi uopće problem početi razgovor s nepoznatim ljudima. Zato me i trebaju ti Ameri.
Od aerodroma do centra Washingtona idem opet vlakom kojeg ovdje ne zovu Marta nego metro. Nabrojao sam 18 stanica pa to traje skoro sat vremena. Od moje stanice McPiers do hotela nije daleko. Tako sam to vidio na Googleu. Brzo sam uspio doći do hotela Westin. Već je bilo 10 sati pa sam odmah otišao na spavanac. Ujutro je zajednički doručak nas managera pa onda sastanak. Ovaj put smo u dvorani u podrumu hotela. Ne samo u podrumu nego tri kata ispod zemlje. Kao u tamnici. Da nestane svjetla, bilo bi jako mračno. Opet po starom. Kad moja firma sastanči, e onda se puno jede i pije ali izgleda da isto tako ne štede na hlađenju. Prava smrzavica u toj tamnici. Kava me ne može zagrijati, a nema alkohola. Nikako da dođem na zelenu granu. Managersko davljenje cijeli dan. Donijeli su nam i hranu u tu dvoranu da jedemo zajedno. Meni to pomalo izgleda kao farma šampinjona. Kaže se da su najbolji šampinjoni ako ih se drži u mraku i hrani gnojivom. Tako smo i mi manageri u tom podzemlju. Drže nas tu podzemlju i hrane svim i svačim.
Da je barem nešto interesantno. Samo priče o timskom radu i o novom kompjuterskom sistemu kojeg će nam uvesti. Sve si mislim, sad ću pod stare dane morati učiti nove stvari. Znate kako se kaže da se starog cucka ne mogu naučiti novi trikovi. Sve više poslova koje moramo naučiti da bi u kompjuter unosili podatke koje prevede u raznorazne grafičke prikaze od kojih se oni najviši manageri uzbude. To im je bolje od sexa.
I tako mi prođe dan u tom managerskom mrcvarenju. Sreća da nas je šef odveo u neki washingtonski skupi restoran pa smo se najeli. Barem sam se napričao sa sekretaricama i curama iz personalnog odjela. Amerima je kao neka tradicija da se poslije večere ide natrag u hotel pa se onda još pije u hotelskom baru. Jedva sam ih se otresao i zbrisao u sobu. Slijedeći dan opet mrcvarenje ali srećom samo pola dana. Jedva sam dočekao da odem na metro pa na aerodrom.
Na aerodromu opet ista priča i za kraj još davljenje na ulazu u avion jer mi na karti stoji M MR JOZIC. Kažu mi da mi je lažno ime. Onda su se još naljutili jer sam rekao da su me pustili u Ameriku pod lažnim imenom, a sad me ne puštaju iz Amerike s lažnim imenom. Napokon su me primili u avion pa smo poletjeli za Detroit. Avion je tipa Boeing 717. Tako da je danas bio historijski dan. Uspjelo mi je da letim svim tipovima Boeinga. Dakle 707,717 (17. Novembra 2023.), 727, 737, 747, 757, 767, 777 i 787. Svakim od tih aviona sam barem jedanput letio. Tražit ću od Boeinga da mi daju kakvo odličje. I tako se lijepo dovezem u Boeingu 717 u Detroit.
By Marijan Jozić
